Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 13

11
Nemanja Ilić
PISMO ZA ESTEBANA
Dragi moj,
Video sam te kako stojiš prekoputa pozorišta one večeri pred smiraj
leta. Još je zapara tromo gušila vazduh, ali su ljudi već užurbano
koračali ulicama i trgovima, kao da predosećaju nadolazak hladnog
vetra. No, sećanja me dobro služe – bilo je to i dalje leto. Poslednje
koje smo proveli jedan kraj drugog. Da sam to znao, ili barem predosetio,
možda bih te te večeri zamolio da odemo nekud, što dalje
od raskrsnice na kojoj je tvoje telo ostalo da leži, negde pred ponoć.
Ovakve stvari čovek predoseti, ako je intuitivan. Ali ti znaš da sam
ja slep za takve metafizičke sile i da sam se uzdao u tebe da mi pokažeš
svetove do kojih nisam bio u stanju sâm da doprem. Sada, kada
te nema, kada je tvoje srce otišlo za Korunju, ono što niko ne pita,
jeste kako je moje srce podnelo sve to. I ono je stradalo te noći.
Možda bi mi, igrom tragikomičnog slučaja, da sam i ja istovremeno
podleteo pod točkove, kasnije presađivali to tvoje mlado srce. Ovako,
meni ostaju tvoji eseji, dugački i pomalo nečitki rukopisi, pošto ti
poezija nije bila bliska.
Čitam tvoje eseje kao da su ljubavne pesme, mada ti u njima ni
ne spominješ ljubav, sem u nekom neprimetnom, usputnom smislu,
koji se skoro uvek tiče majčinske i očinske privrženosti potomstvu.
To je ono što ti je falilo – ljubav drugog roditelja. Zato si o tome
toliko pisao, pitajući se da li je on tamo negde i nadajući se da je