Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 16

14
Nemanja Ilić
iščezavaju slike i shvatam da je sve samo minula čežnja, znojava,
kratkog daha i nezadrživa. Dragi moj, nadam se da ću jednoga dana
imati decu i da ću, ako tako sudbina nameri i budem otac dečaka,
imati snage da ga nazovem Esteban. Nadam se da će se u njegovom
duhu odraziti tvoje plemenito ime. Nemoj pomisliti da se zavaravam
da ću te na taj način vaskrsnuti. Samo jednom je postojao moj Esteban,
tih kratkih sedamnaest godina. Oh, kako je žal za izgubljenim
opojan! Postane se zavisan od neutažive žeđi. To je suludo i besciljno,
ali skoro je nemoguć zadatak uzdržavati se od svakog poroka kojim
se žigoše naše bivstvovanje. Kada god se prisetim svoga sna, čak i
danas, deceniju kasnije, mogu sa jarkom živošću i punoćom ukusa
da osetim miris kože tvoje nage butine. Taj miris me proganja, iznova
usrećuje, pa rastužuje, ali tu nema ničeg seksualnog. Osetim nalet
studenog toplog julskog vazduha i zatreperim. Poželim da je stvarnost
drugačija i na tren me skameni očaj. Vrlo brzo se povratim i podsetim
sebe u kojoj se godini i stvarnosti nalazim. Tada pomislim na
ljubav koja mi je bila uskraćena.
Pošle nedelje sam prolazio pored onog pozorišta. Učinilo mi se
da te vidim prekoputa kako sediš u kafeteriji i beležiš svoja zapažanja.
Pogled ti se promaljao kroz kišom zapljusnut izlog. Gledao si
kroz mene, u neku tačku daleko iza, prodirući kroz zidove i vreme.
Taj pogled je bio neuhvatljiv i nije se ticao nikoga određeno. Taj pogled
je primećivao glumicu u trileru B kategorije kako se njiše sa
balkona, držeći se za uže od čaršava. On seže za grobljem po kome
vetar tokom cele godine nanosi hrpe lišća, dok ga seljani brižno rasteruju
kako bi očistili svoja večna konačišta do besprekornosti. On
traži pesmu pralja, koje veselo i marljivo peru rublje nad potokom,
odolevajući suncu i udišući miris procvale trešnje i agruma. Esteban
je bio pisac i nije znao da piše poeziju, ali je tih nekoliko nedelja provedenih
s njim bilo nestvarno poetično. Moja verzija Estebana je
možda samo moje snoviđenje, ali zbog čega bi ono bilo išta manje
stvarno od istine? Da smo se ikada bavili zaboravljenom umetnošću
dopisivanja, već bih odavno spalio sva tvoja pisma, ali pošto to nikada
nismo činili, ja ću spaliti ovo pismo večeras, kada bude duvao
julski povetarac. Pustiću lahoru da odradi svoje i raznese sveže ispisane
reči. Potom ću otvoriti škrinjicu sa esejima i svome sadašnjem