Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Seite 140

138
Morian Lagartija
poziva u noćnu šetnju, izašao je iz sobe i zaputio se tragom glasa koji
ga je dozivao. „Časlave!“, pozvao ga je opet glas, ali glas ga nije, kao
što je očekivao, vodio prema ženinoj sobi, nego prema podrumu kuće.
U podrumu je shvatio da je to bila obmana čula prouzrokovana
zanemarivanjem terapije protiv ludila. Zato je, već jednom nogom
zakoračivši u ludilo, pomislio da je to bio glas upozorenja. Hitro i sa
panikom u pokretima, izvadio je drhtavim rukama lažnu ciglu i iz
rupe u zidu izvadio crnu kutiju. Otvorio je i tada je shvatio da je prazna
i da unutra nema ključa. „Časlave!“, ponovo je začuo glas. Sada
više nije bilo sumnje za njega da je to glas gospođe Valentine. „Ne!
To je nemoguće! To ne može da bude ona. To je… obmana!“, vrištao
je u njemu glas razuma, ali ubrzo je bio zagušen novim pozivom:
„Časlave!“ Glas ga je sada vodio prema potkrovlju i kako se stepenicama
približavao zaključanim vratima, on je sve jače i sve prisutnije
osećao da je Valentina tu, u njegovoj kući, i da se sakrila tamo
gde je i pripadala oduvek i da ga sad tamo čeka. Otvorio je vrata i
zakoračio u Sobu sa ogledalom.
Soba je bila prazna, ali on je u dubini duše znao da je ona tu negde
i bio je rešen da čeka i čitavu večnost ako treba pre nego što se ona
konačno pojavi i pokaže svoje prisustvo. „Vrata u ogledalu. Tamo
su, iza, otvorena. Ja sam tu u sobi. Gde si, draga, ti?”, recitovao je
šapatom pesmu posvećenu Valentini kao da izgovara molitvu. „Tu u
tvojoj sobi. Ja sam tu!“, čuo je njen glas kako recituje stihove kao
odgovor. „U ogledalu?“, hteo je da kaže da nije zanemeo od iznenađenja
kad ju je video upravo tu: unutra, sa druge strane, u ogledalu.
Video je kako stoji pred otvorenim vratima. „Valentina!“, zavapio je
slabašnim glasom, kao da tiho cvili. Nije bilo sumnje. To je bila ona.
To je ona! Pozva ga rukom da dođe. I on pođe prema ogledalu sa
onim istim snažnim, slatkim i blistavim osećanjem u grudima kao
kad joj je prišao i zagrlio je, tamo na plaži, prvi put u životu. Ona ga
je čekala, ista kao nekad, vitka i visoka. A kada je pružio ruke prema
njoj, njegovi prsti i dlanovi zaronili su u srebrnu površinu ogledala i
naglo je zableštala svetlost i ispunila njegove oči, grudi i celu sobu
od tavanice do poda.
Sunce je zalazilo kada se Nikolija, prvi put otkad se doselila u
ovu kuću, pojavila na pragu širom otvorenih vrata potkrovlja. Soba