Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 141

Valentina 139
sa ogledalom je bila ispunjena crvenom svetlošću. Časlav je stajao
pred ogledalom razbijenim u paramparčad. Bio je sâm i potpuno izgubljeno
je gledao ispred sebe, ali sa osmehom na licu. Stavila mu
je oprezno ruku na rame. Nije se ni pomerio, izuzev što je pustio
jednu suzu iz oka niz lice dok je, kao pokvaren automat, ponavljao
šapatom neke za nju nerazumljive reči: „Živeti. Izgovaram tu reč, ali
ne znam njeno značenje. Pokušavao sam to iako nisam znao šta pokušavam.
Možda sam na kraju krajeva ipak živeo, a da toga nisam
bio ni svestan. Živeti. Izgovaram tu reč, ali…”