Pismo za Estebana i druge priče August 2020

Valentina 135 poput požara na nebu, koje se s dolaskom sumraka gasilo u sivim tonovima sve dok nije sasvim potonulo u mrak. Sunce je, po običaju, izašlo i sutradan, ali za Časlava nikad više to nije bilo sunce ljubavi, koje se toga dana za njega zauvek ugasilo. Kada je sve prošlo, on nije više bio siguran šta znači živeti. Usred tišine pred buru, kao na krilima vetra, dopirao je do njega njen slabašan glas sa poznatim rečima: „Živeti. Izgovaram tu reč, ali ne znam njeno značenje.“ Onda je on progovorio, tiho, za sebe, dovršio je rečenicu čuvenog Semjuela Beketa: „Pokušavao sam to iako nisam znao šta pokušavam. Možda sam, na kraju krajeva, ipak, živeo a da toga nisam bio ni svestan.“ Otišla je i on je ostao u pustinji beskrajne samoće, bez nade da će je ikad opet videti, osim kao oazu sreće koja se rasprši pred očima kad joj priđe nadohvat ruke i tek da je dohvati, a ona se, kao privid, obmana, fatamorgana rasprši u vrelom vazduhu. Oh, njena bujna crvena kosa, što bukti kao šumski požar u noći, dok njeni gusti pramenovi poput plamena lepršaju na vetru uspomena! Sve što je sada tražio od života, bio je odgovor na pitanje: zašto ga je ostavila? I kada je u potrazi za odgovorom naišao na nerazrešivu enigmu, njegov razum se srušio i on je nekoliko narednih godina proveo po različitim bolnicama za, kako se to nekad govorilo, „sumasišavše“ ili „duševno obolele ljude“. Kada se, konačno i zvanično, izlečio, on je, budući od rođenja bogat materijalnim bogatstvom, sklonište našao u velikoj kući što se nalazila u otmenom delu starog grada, okružena šumarkom na vrhu usamljenog brda. Kuća, sa zidovima obraslim u zelenilo podivljalog vrta i krovom prekrivenim mahovinom, nekad je pripadala je uglednom članu državne uprave iz vremena bivšeg socijalističkog uređenja velike zemlje koja se, usled građanskog rata, raspala na male države, ogrezla u moralni rasap i potonula u siromaštvo, njene vođe su, između ostalih i bivši vlasnik kuće, izgubile moć i bogatstvo, osuđene kao ratni zločinci, a njihove nekad ugledne porodice prodale imovinu budzašto i završile u manje-više dobrovoljnom izgnanstvu. Njegova kuća, iako zapuštena i nekoliko puta meta pljačkaša, ostala je nepromenjena na tom skrovitom mestu u senci visokog drveća. Ali Časlav zato nije žalio ni napora ni novaca da uredi unutrašnjost kuće prema svom ukusu.

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 137