Pismo za Estebana i druge priče August 2020

134 Morian Lagartija Ja sam u sobi Tamo gde si ti Pred ogledalom Vrata su otvorena Vrata u ogledalu Tamo su, iza, otvorena Ja sam tu u sobi Gde si, draga, ti? „Tu u tvojoj sobi. Ja sam tu!“, šapućeš mi. „U ogledalu?“ pitam. „Pred vratima“, odgovaraš mi. Lomiš ogledalo i... Zatvaraš vrata. Ja sam, sada, sâm u sobi Tamo gde si, nekad, bila ti. „Dragi moj!“, prošaputa ona zagledana u njegov zažaren pogled, što se gubio u daljinama tamo iza horizonta na kraju mora, zatim obori glavu i kao da je tek sad shvatila u kakvom se stanju nalazi njen dragi, odmahnula je glavom. „Oprosti mi, dragi, i... zbogom!“ A on, kao da je pretvoren u kamen, samo je stajao, nemoćan da bilo šta sad kaže. Prišla mu je i poljubila ga, za kraj. Poljubac je bio slan i gorak od suza poput morske vode. I dok je padao ničice pred njom i klečao na kolenima i molio je da ne ide, da ostane, sa suzama u očima poput vernika obuzetog fanatičnom verom u svoju fatalnu boginju, pitao se čime je, na prvom mestu, zaslužio da zadobije njenu ljubav i čime je zaslužio da mu tu ljubav, sada, ona uskrati. Kao u želji da sakrije pogled pun stida i krivice, ona se samo okrenula i otišla. Nepokretan u grču gorke žalosti, obamro usled nemoći da bilo šta učini, da bilo šta popravi, stajao je na obali i gledao kako ona odlazi niz morsku pučinu prema zalasku sunca, sa sjajem u očima, crvenim

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 136