Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 135

Valentina 133
buđenje neumitno vodilo u katastrofu. Šta je on bio bez nje? Pena
što se rasprši na vetru kada je visoko u zrak izbaci talas pri udaru u
greben. Senka ljubavi što tone u mrak zaborava. Ili zauvek pali meteor
bez nade da će opet pojuriti nepoznatim prostranstvima svemira.
Nestao je onaj pogled iz njenih očiju, sjaj se ugasio i njene oči
bez žara želje postale su hladne i prazne kao davno napušteno ognjište.
Bilo je pitanje dana kada će ga ostaviti, i to zauvek. U srcu je
osećao led večne noći pri pomisli na tu užasnu mogućnost. Odlučio
je da se bori i da je iznova i opet iznova osvaja, bio je spreman na
svaku žrtvu, želeo je da spusti i sebe i svoj život pred njene božanstvene
noge, sa zlatnim lančićem oko gležnja. S druge strane, iz sažaljenja
ili ko zna čega, ona je činila sve da ga drži zarobljenog u
ljubavnim uzbuđenjima, tako da su poslednje noći njihove veze bili
požari telesnog zadovoljstva. I on je usred jednog vrelog letnjeg popodneva,
oko tri sata, zagledan kroz otvoren prozor spavaće sobe u
njihanje palminih grana na laganom povetarcu, vani, osetio ispunjenost
takvim unutrašnjim mirom da ga čak ni misao o raskidu nije uznemiravala.
U tim trenucima kada mu se činilo da je besmrtan, bio je potpuno
siguran da će njihova veza večno trajati – i da će, šta god se dogodi,
na kraju krajeva, sve da bude u redu. I gledano iz jednog ugla, veza
zaista jeste, kako se to kaže, potrajala čitavu večnost jer on godinama
nakon svega nije uspeo da se oslobodi neutažive želje za njenim prisustvom.
Gledano iz drugog ugla, posle raskida ništa nije bilo u redu.
Tih poslednjih dana telesne ekstaze su dolazile u talasima i bile
su beskrajne kao okean. Električna energija je proticala kroz njihova
tela u savršenom spoju seksualnog čina i grmela je nebeska radost i
u Časlavu i u Valentini, u tim trenucima pred raskid, koji je ubrzo
usledio. Ona je tih noći i dana šaputala tiho, kao da njen glas, nežan
kao letnji povetarac, dolazi iz tamnog ponora, ali on nije znao šta mu
to govori jer je bio začaran melodijom tog glasa, dok je, sve dublje i
dublje, propadao kroz ambise ljubavi.
Pre nego što je otišla, zamoli je da ostane još samo toliko da čuje
stihove pesme posvećenje njoj kad već nije htela da čuje njegove
molbe da ga ne ostavlja. Uslišila je njegovu molbu i on je glasom na
ivici plača, uz tihi šum talasa, recitovao: