Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 132

130
Fedor Marjanović
„Ne baš najbolje.“
„Šta te muči?“, opet je rekla kao da sam dijete. Inače bi me takvo
tepanje nerviralo, ali sada mi je prijalo. Imao sam potrebu da plačem.
„Oprosti mi, mama.“
Nisam mogao izdržati. Suze su bile jače od mene. Prelile su se i
ja sam joj se zario u naručje. Na potiljku sam osjetio njen dlan.
„Šta se desilo?“
Pogledao sam je u oči.
„Ja sam peder“, rekao sam.
„Ti si moj sin“, odgovorila je.
Sutra sam je sahranio. Osuđujući pogledi mi više ništa nisu značili.
Nisam primjećivao ni njih ni smrad gađenja koji su širili. Posmatrao
sam sanduk kako se spušta i nestaje pod zemljom.
Dan poslije sahrane vratio sam se u Madrid. Ignasio me je čekao
na aerodromu. Cijeli dan sam proplakao. Sutra ujutro na stolu me je
čekao poslužavnik dupke napunjen kriškama lubenice. Tako nešto
samo njemu može pasti na pamet. Prišao mi je i zagrlio me.
„Coma la jebena sandia“, čuo sam njegove šuškave riječi pune
smijeha.
Te noći smo gledali Almodovarov film „Volver“. Penelopa Kruz
je pjevala o strahu od prošlosti dok ju je mrtva majka skrivena gledala
i plakala.