Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 127

125
Fedor Marjanović
LUBENICA
„Lubenica se ne jede ljeti, već s jeseni“, govorila je mama.
Požudno sam posmatrao bostandžijske štandove. Mamili su me
vještim trgovačkim osmijesima i obećavali najslađe užitke grčke slatkoće,
ali moja mama je ostala tvrd i gorak orah za njihova iskušenja
i moje molećive poglede.
„Nije prirodno“, objašnjavala je.
Tako sam ja patio, znajući da kad postane prirodno, lubenica više
biti neće. Ali mama je rekla da se one ne jedu ljeti, kad život buja, već
s jeseni, kada vene. Ipak, i bez njene dozvole život je nastavio bujati.
***
„Plašim se susreta sa prošlošću, koja dolazi da se suprotstavi mom
životu“, pjevala je u filmu „Volver“ Penelopa Kruz dok ju je pokojna
majka posmatrala skrivena i plakala.
„Ići ću s tobom, ako hoćeš“, rekao je Ignasio.
„Ne, ovo moram da uradim sâm.“
„Stidiš se?“
„Budalo, znaš da ne! Jednostavno, sa nečim se čovjek mora sam
suočiti.“
Dan prije nego što sam odletio iz Madrida, jeli smo lubenicu. Onda
smo u udubljenu zelenu koru sipali sangriju i priredili oproštajnu fiestu,
na njegovo navaljivanje. Ignasiju ne treba puno povoda za slavlje.
„Viva la vida!“, uzvikivao je u čast Fride Kalo, ispijajući nenormalne