Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 126

124
Hana Vučković
„Sviđam?“ Davor je znao na šta Profesor misli, ali se nadao i dalje
da je u pitanju nesporazum.
„Jeste. Želeo bih da budeš moj. Da živimo zajedno. Da spavamo
zajedno. Ali ne brini. Neću uraditi ništa. Jer znam da je pogrešno.
Nisi zaslužio da prenesem patnju na tebe. Zato sam i bio hladan
prema tebi na časovima. Da bi meni bilo lakše. Izvini.“
„Profesore… ja… stvarno ne znam šta da kažem…“
„Idi na autobus ipak.“
„Hoću, hoću.“ Pokušao je da otvori vrata. Bila su zaključana.
„Otključaću ti, ali saslušaj i ovu poslednju stvar. I ti si izopačen.
Znam. Video sam to kada si bio sa onom devojkom. Ne gledaš je kao
ona tebe. Ne zanima te. Zar ne?“
Davor nije odgovorio.
„Eto. Idi slobodno sada. Ali zapamti, ako ikako možeš, postani
normalan. Nemoj kao ja, nikako kao ja, nemoj ovako.“ Uz te poslednje
reči Profesor je zaplakao.
Vrata su bila otključana. Davor je izleteo i trčao sve do autobuske
stanice.
Tri i po meseca kasnije Profesor je umro. Imao je rak već duže
vreme, ali je to krio, izgleda, od svih. Davor je, sa porodicom, bio
jedan od malobrojnih prisutnih na sahrani.
Zvono na vratima ga trže iz prisećanja. Ivan je.
„Ljubavi, došao sam ipak malo ranije.“
Iako je Ivan mokar do gole kože, Davor mu skače u zagrljaj.
„Jel’ sve u redu?“
„Naravno, naravno da je sve u redu. Dok imam tebe.“