Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 125

Izopačenost 123
da je postao još hladniji prema njemu. Nije mu se više ni činilo – na
prvom času u decembru prozvao je Davora i ispitao ga sve što su radili
od početka semestra. Na sreću, Davor je znao o čemu se radi, pa
je izbegao javnu sramotu, ali nije mu bilo pravo. Nadao se samo da
mu neće praviti probleme na ispitu.
Predavanja su se odužila do sedam uveče. Kratak decembarski
dan je značio da je mrak već uveliko pao. Davor je šetao, ne naročito
užurbano, do autobuske stanice, kada je osetio nečiju ruku na ramenu.
Okrenuo se i našao lice u lice sa Profesorom, koji je, sudeći po teškom
disanju, očigledno dotrčao do Davora.
„Uf, stigoh te. Hteo sam da pitam hoćeš li možda da te povezem
kući?“
„Ne morate ako vam nije zgodno…“ To je rekao delom iz pristojnosti,
koja je bila usađena u njega od malih nogu, a delom zato što
mu je nešto tu bilo čudno. Zašto mu Profesor baš sada nudi da ga
vozi kući i, još čudnije, zašto ga je jurio da bi mu to ponudio?
„Ne, ne, ne brini se ti za mene. Samo pitam da li hoćeš.“
„Pa, hajde.“
Odšetali su do kola u tišini. Davorova kuća je bila dosta dalje od
fakulteta nego Profesorova, ali je rešio da to ne pomene.
„Davore, slušaj“, rekao je Profesor uz zvuk paljenja motora,
„nisam te baš slučajno pozvao danas.“
„Ne?“
„Ne. Znaš, idem na bolovanje od ponedeljka. Ali pre toga hoću
nešto da ti kažem.“
„Profesore… da li je sve u redu?“
„Da. Mislim, ne. Ne, ne. Hoću da ti kažem da sam izopačen.“
Kola i dalje nisu krenula iako je motor odavno radio.
„Kako to mislite… izopačeni?“
„Ne persiraj mi.“ To nije bila molba. „Šta misliš, zašto nemam
ženu?“
„Ne znam… nisi našao neku koja ti odgovara?“
„Ne. Zato što sam izopačen. Perverzan. Greška prirode.“ Profesor
je disao brzo i govorio još brže.
„Ma… zašto greška? Prema meni ste…si… uvek bio dobar.“
„Upravo. Zato što mi se sviđaš. Oduvek.“