Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Seite 118

116
Neira Fazlović
„Ne brini se, draga moja“, kažem ti. „Dok god sam ja tu, ti ćeš
biti sigurna.“
Gledaš u mene, bez reči. Tvoj mekani dlan prelazi preko mog
obraza. Ne moram ti ništa reći, ali znaš da se nešto promenilo. Tvoje
cveće na mojoj koži je izbledelo. Ono je sada sedamnaest godina staro.
Pričam ti svoju priču i ovaj put ti mene slušaš.
Poslala sam te u ovaj trenutak, daleko od Agencije, daleko od
svih, u kutak svemira do kog nikome nije stalo. Nikad te neće naći.
Oprosti mi, ali lagala sam ih. Uverila sam Agenciju da ne znam
gde si, da sam sve radila po tvojoj komandi, da ništa prema tebi ne
osećam, samo algoritam i ništa više, kao dobri mali android koji
jesam.
Poverovali su mi i nakon petnaest godina poslušnosti zaradila sam
svoju slobodu, dobila poklon koji je trebalo da bude moj od početka
mog postojanja.
„Ali više nikad neću moći da skočim sa tobom. Odmah će saznati
da smo zajedno.“ Odmahuješ glavom kao da ne veruješ u moje reči.
„Ali šta će se desiti kada ja ponovno skočim? Znaš da to ne mogu
da kontrolišem. Mora postojati neki način da me pratiš.“
Smešim ti se. Ja sam android. Ne starim, nikad neću umreti. Činjenica
da ću morati da čekam, nekada i decenijama, dok se opet ne
nađemo u istom kutku vasione, meni ne znači ništa. Svaki tvoj skok
je malo manji nego prethodni, pa znam da ću te svaki put videti ranije
nego pre. Koliko god dugo čekala, znam da će vredeti.
„Ja ću biti tu, bez obzira na sve, makar morala ići prema tebi korak
po korak.“
Cveće na mojoj koži je ostalo. Ono govori istinu, čak i onda kada
ja ne mogu. Teško mi je da lažem. Moj program je napravljen ne da
me spreči, već da mi oteža neke stvari koje su vama ljudima toliko
jednostavne.
Ipak, našla sam način. Moje cveće je moja tajna, jer je jedina
istina koja je bitna.