Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 119

117
Hana Vučković
IZOPAČENOST
Dok se vraćao sa posla, Davoru je za oko zapao plakat. Mada je
kiša padala sve jače, savlađujući njegovu nejaku jaknu, zastao je
ispred njega. „Fest 2005. Premijerno, novi film Pedra Almodovara,
27. februar“, pisalo je.
„Profesor“, rekao je naglas, sâm sebi.
Davor, koji je proveo celo jutro nervirajući se jer je bio ubeđen
da zaboravlja nešto važno, a nikako nije mogao da se seti šta, bio je
zahvalan tom plakatu jer je uspeo da se seti. Šesnaestogodišnjica Profesorove
smrti padala je 27. februara.
Grom koji je pukao vrlo blizu njegove glave podsetio ga je da bi
trebalo da požuri kući. Stan je bio prazan, kao što je i očekivao – Ivan
je bio pretrpan projektima na poslu i neće se vratiti do kasno uveče.
Utrčao je u kupatilo i uzeo peškir da se obriše. Uhvatio je svoj pogled
u ogledalu. U poslednje vreme sve je više primećivao bore i podočnjake.
To je možda bilo neminovno – ipak više nije bio u prvoj mladosti,
pre dva meseca napunio je trideset i četiri – ali da mu se sviđalo
– nije. Ipak, odraz u ogledalu, razbarušene i vlažne kose, mnogo je
više podsećao na Davora iz studentskih dana. I opet u pamćenje dolazi
uspomena na Profesora…
Upoznao je Profesora mnogo pre nego što mu je zaista postao profesor.
Davorov otac i on su bili prijatelji još od osnovne škole. Mada,
očekivano, kao odrasli nisu bili toliko bliski, ipak su zadržali običaj