Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 117

Android sa cvećem 115
Nisu ti mogli zabraniti da se sećaš. Našla sam te večeri nešto posebno
za tebe. Iz nekih davno izgubljenih digitalnih arhiva izvukla
sam tvoj najdraži film, „Habla con ella“ Pedra Almodovara. Video je
bio lošeg kvaliteta, podaci oštećeni milenijumima nepažnje, ali čak i
takav, poklon ti je na lice izmamio osmeh kakav dotad nisam videla.
„Hvala ti. Hvala ti što ovaj svet praviš mojim.“
Nisam ti ništa rekla, draga moja. Možda je trebalo. Da sam samo
znala da je to naše zadnje veče... Ali kako naći reči za osobu koja mi
je dala priliku da postojim? Kako se zahvaliti nekome ko je od mene
napravio ljudsko biće?
Zaspala si pored mene, a san je ubrzo zamenila stvarna noćna mora.
Naredba od Agencije. Osetila sam je u svakom molekulu svoga
bića. Bila mi je potrebna sva snaga koju sam posedovala da je ne poslušam,
da te ne onesposobim i zadržim do njihovog dolaska. Bilo
bi tako jednostavno. Programirana sam da slušam tebe, ali reč Agencije
je i dalje bila jača od tvoje.
Ili je barem trebalo da bude. Niko nije računao na snagu moje vlastite
reči.
„Dolaze“, rekla sam ti jednostavno, moj glas hladniji nego obično.
U tom trenu jedini način da preživimo, bio je da prihvatim robota u
sebi i da zaboravim na sve emocije, osim na onu koja me je pokretala.
Zaustila si da kažeš nešto, ali ti nisam dopustila da to izgovoriš.
Uhvatila sam te za ruku, pogledala još jednom i uradila jedino što
sam mogla.
„Oprosti mi“, rekla sam ti pre nego što si nestala, kao da bi tvoj
oproštaj ovo učinio lakšim. I tu se tvoja priča završava.
Još koji minut. Kiša i dalje pada, ali osim mene, na stanici nema nikoga
da je primeti. Znam šta sam uradila, znam da nemam razloga da
sumnjam, ali ljudski je od mene da se brinem, zar ne? Uskoro ću znati.
Blesak svetla i glasan zvuk, kao udar groma.
Tu si, još u svojoj pidžami, sa suzama u očima, preplašena i sama.
Ali ne zadugo. Prilazim ti brzim koracima. Tu sam, pored tebe, opet.
Za tebe je sve bilo toliko sveže. Pre nekoliko trenutaka bila si na rubu
smrti, ali sad si slobodna. Mi smo slobodne, draga moja.
U poslednjih sedamnaest godina pobrinula sam se za to.
„Flora…“ Nemaš snage za druge reči, ali one nisu ni bitne.