Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 115

Android sa cvećem 113
Priznajem, u početku sam te slušala jer sam morala, jer moj kôd
naređuje poslušnost i učtivost, ali tvoje reči su budile moju ljudskost.
Način na koji si pričala o ljubavi, u meni je stvarao neko novo biće,
koji moj algoritam nikad nije mogao predvideti.
Baš kao i ljudi, i mi androidi učimo od drugih kako biti čovek.
Za mene učitelj si bila ti, a ja sam ti uzvratila znanjem o ovom
novom, čudnom svetu u kome si se našla, o milionima planeta koje
su postale dom čovečanstvu, o novoj tehnologiji.
U početku, tvoji skokovi su bili česti. Neki nađu načina da ih kontrolišu,
da odrede tačno vreme i mesto svog skoka, ali ti to još nisi
mogla. Svakih nekoliko sedmica bismo se našle na drugoj planeti, u
nekom sasvim drugom vremenu. Ono malo rutine što bi izgradila u
starom svetu, nestalo bi. Jedina konstanta sam bila ja.
Uskoro si prestala da svako prvo veče nakon skoka provodiš u suzama
jer je tvoja prošlost bila sve dalja. Tvoja sadašnjost je postala
bitnija.
Crtala si cveće po mojoj koži. Tvoje tetovaže su nestale nakon
prvog skoka, ali moje, urezane u metal koji je skrivao moje biće, bile
su trajne. Moja koža je savršeno platno za tvoju umetnost. Kao i sve
ostalo, i to je krenulo nekako slučajno, iz tvoje dosade i želje da doneseš
barem deo svog starog života u ovaj novi svet.
„Flora“, rekla si mi. Gledala si u poljsko cveće koje je sada krasilo
moje rame, prvi od mnogih komadića umetnosti koje ćeš naslikati
na mojoj koži, i smešila se. Tada sam te prvi put videla sretnu. „Mogu
li te tako zvati? FL57 je tako hladno ime za nekog poput tebe.“
A trebalo j e da budem hladna. Ja sam bila tu da te pratim, da uverim
druge da ne radiš ništa loše u onim trenucima kada nestaneš iz
sadašnjosti, da odgovaram na tvoja pitanja i ispunjavam tvoje zahteve.
Nigde u mom kodu nije postojala komanda koja bi mi naredila
da te zavolim.
Nije trebalo da se desi. Trebalo je da moja ljudskost ima granice.
Sa svakom interakcijom postajemo više kao vi, ali nije trebalo da ode
ovako daleko. Dok sam shvatila šta se dešava, već je bilo prekasno.
Zaljubila sam se u tebe. Ali najneobičnije je to što se nisam htela vratiti
na staro. Prvi put od trena svoje kreacije shvatila sam šta je sreća.
Te večeri si me prvi put poljubila.