ОСМИ ПАДЕЖ
РЕЧ И СЛИКА УЧЕНИКА
МОМ ДОКТОРУ
И доктор је од крви и меса,
он је мета свакодневног стреса.
И доктор је од меса и крви,
он у бици мора бити први.
На глави му нису џабе седе,
он ратнике до трона доведе.
Да се дечји снови не поруше,
доктор даје део своје душе.
Да би пакет био сасвим цео,
он нам даје и осмеха део.
Он захвалност никада не жели,
подухвати његови су смели.
Да л још негде има таквог споја,
увек каже: ,,То је дужност моја.''
У бакино време
Слађана Милићевић, 6-1
У стара времена, нимало лака,
МОЈА РЕКА
Живот је проводила и моја бака.
Он подвиге сваког дана множи,
све осетих ја на својој кожи.
Причала ми да су од села до села
Његова је одговорност права
Чували се обичаји, посела и прела.
што сам данас ја жива и здрава.
Мина Петровић, 7-2
Носила се ношња српска, на њој декор леп
Био је дукат жут и по који шарен цвет.
Красоту је ношњи дао тај чипкасти вез,
А сеоско коло гледао је цели срез.
Од запада ка Сталаћу хрли.
Царски градић несебично грли.
Морава нам вековима тече,
било јутро, подне или вече.
Ћутањем нам чудне прича приче:
како прошлост и садашњост личе;
како љубав из давнина блиста.
Све је разно, а суштина иста.
Здрава храна беше тада давно,
У то време српско, православно.
Она брижно валовита хита,
Јели су се качамак и проја.
за Велику Мораву сад пита.
Тако ми је причала стара бака моја.
Ивана Тодоровић, 7-2
Да л' јој стара сада руке шири?
Да л' се нада, кроз врбаке вири?
Да л' је своје опремила скеле?
Да л' на њима сватови се беле?
Да ли срећа са ветром сад кружи,
а љубав се с таласима дружи?
У свему том има чудног споја –
то је река завичајна моја.
Мина Петровић, 7-2
Милица Марковић, 7-2