Pritom, priča o homoseksualnosti odlično se nadovezala na inače vrlo raširenu teoriju da su najagresivniji homofobi upravo- homoseksualci. Čak i pre nego što je objavljeno kako je ubica navodno homoseksualac, na jednom od domaćih portala pojavio se komentar koji sublimira tu stranu priče: „ Upravo je objavljeno da je zlostavljao suprugu koju je doveo iz Avganistana. Njegovi roditelji su morali da intervenišu i odvedu je iz njegovog stana svojoj kući. Onaj ko zlostavlja ženu je najverovatnije impotentan ili latentni homoseksualac. Ovo drugo bi objasnilo zašto je odabrao gej klub. Jadnik je pokušavao da razreši unutrašnji sukob sa samim sobom nastao zbog negacije seksualnog identiteta“.
I u slučaju Orlanda, i u slučaju Nice, naročito je zanimljivo da bi priča o homoseksualnosti vrlo lako mogla da bude čista konstrukcija. U slučaju Orlanda, glavni dokazi su iskazi neimenovanih izvora i zlostavljane žene, dok je kamiondžija iz Nice označen kao „ nasilni biseksualni sadista“ zbog navodno kompromitujućih snimaka pronađenih u njegovom telefonu. Sve to nikako ne može da se smatra iole sigurnim dokazom za bilo šta- izvori obično slede sopstvene interese i iznose tvrdnje koje im idu u korist ili objašnjavaju situaciju u kojoj su se našli, dok fotografije ne znače bukvalno ništa( mogu da budu foto montaže, rezultat različitih okolnosti, glumljene scene itd.)
telegraph. co. uk
OD „ TOPLOG BRATA“ DO „ MONSTRUMA“
Crna hronika u domaćim medijima- za divno čudo- do sada nije obilovala homofobnim i diskriminatornim ispadima. Ipak, slučaj Antala Skendžića koji je 2007. ubio svoju majku bio je više nego ilustrativan. Mladić koji je kasnije i osuđen za to delo, bio je učesnik „ Velikog brata“ i tu je saopštio da je biseksualac, pa su mediji imali daleko lakši posao nego u slučaju Orlanda i Nice: nisu, naime, morali da pretpostavljaju kakva mu je seksualna orijentacija.
Prva vest, objavljena 5. novembra 2007. objavljena je pod naslovom „ Topli brat ubio majku“. Već sutradan, letvica netolerancije i targetiranja je podignuta, pa je bilo neophodno da se to najavi naslovom „ Ispovest gej ubice“. Konačno, stvar je zapečaćena tvrdnjom da je osumnjičeni Skendžić ni manje ni više nego – „ Gej monstrum“.
S druge strane, postavlja se i pitanje- kako utvrditi nečiju seksualnu orijentaciju, ukoliko tu osobu uopšte ne poznajemo? Šta bi bio medijski dokaz za tvrdnju o nečijoj homoseksualnosti? Odgovora na to pitanje nema, jer je i samo pitanje budalasto: pre svega zbog toga što nije posao medija da pokazuju, dokazuju i ukazuju na bilo čiju orijentaciju- bio taj neko pevač, sportista ili masovni ubica. To, žargonski rečeno, naprosto „ nije tema“.
Konačno, čak i da jeste tema, čak i da ova dvojica masovnih ubica jesu homoseksualci, šta se postiglo i šta je cilj objavljivanjem tog podatka? U svetu u kojem svakog dana eksplodira neki avion, aerodrom, bolnica ili bogomolja- može li se svaki od tih zločina „ objasniti“ pričom o tome šta koji ubica radi u svom krevetu? Hoćemo li svaku novu tragediju objašnjavati nečijom homoseksualnošću? Jer, ako se tako nastavi, ispašće na kraju da su gejevi bar delimično krivi za Siriju, izbeglice i globalni haos koji je u toku. Ispašće, a donekle već i jeste, da je seksualna frustracija neautovanih homoseksualaca direktno povezana s gaženjem ili streljanjem ljudi i da opasnost preti od svakog ko se još uvek „ traži“. A korak od takvog zaključka do nekih modernih konc-logora, uopšte nije tako velik kako izgleda na prvi pogled. Uz pomoć medija kao glavnih kreatora javnog mnjenja- svakako je kraći.
Vodič kroz gej Srbiju
7