44 na ono što Bošković pesnik i Bošković čovek jesu pred vama. Ozvučiti se, iznutra, stihovima Ave Maria!, znači ozvučiti se rečima koje, mislio je Hugo Fridrih, što češće dolaze to više odgovaraju duši koja se kroz njih raskriva: Da, da, lepo je bilo živeti ovaj svet, / i tako je lepo opet doći, nekako mnogo lepo. I ne samo lepo ili mir, toliko puta ponovljene u ovoj knjizi, već osobito leeepooo i miiiiiiiiiiiiiir znak su da ono što kao ljubav, mir, beskraj, ispunjava ovaj tekst više je od teksta, pa se na mestima eee, ooo, iiiiiiiiiiiii razmiču obruči reči i obruči teksta, ne bi li duša pokazala ono čemu se predala: lepoj brzini ljubavi. Kada hitre struje ovih stihova premreže vašu krv – kao vreme čitanja preporučujem pozne časove, one pred san, pred odmor od dana i života – može vam se desiti da otkrijete nešto neočekivano, zaboravljeno, netraženo: milost života. Mada smo među onima koji će voleti tako zanemarljivo malo, vrteti se u krug, vrteti, vrteti, mada smo baš oni kojima je u ustima med, u utrobi oganj.
Ave Maria!
44 na ono što Bošković pesnik i Bošković čovek jesu pred vama. Ozvučiti se, iznutra, stihovima Ave Maria!, znači ozvučiti se rečima koje, mislio je Hugo Fridrih, što češće dolaze to više odgovaraju duši koja se kroz njih raskriva: Da, da, lepo je bilo živeti ovaj svet, / i tako je lepo opet doći, nekako mnogo lepo. I ne samo lepo ili mir, toliko puta ponovljene u ovoj knjizi, već osobito leeepooo i miiiiiiiiiiiiiir znak su da ono što kao ljubav, mir, beskraj, ispunjava ovaj tekst više je od teksta, pa se na mestima eee, ooo, iiiiiiiiiiiii razmiču obruči reči i obruči teksta, ne bi li duša pokazala ono čemu se predala: lepoj brzini ljubavi. Kada hitre struje ovih stihova premreže vašu krv – kao vreme čitanja preporučujem pozne časove, one pred san, pred odmor od dana i života – može vam se desiti da otkrijete nešto neočekivano, zaboravljeno, netraženo: milost života. Mada smo među onima koji će voleti tako zanemarljivo malo, vrteti se u krug, vrteti, vrteti, mada smo baš oni kojima je u ustima med, u utrobi oganj.
Nije nepoznata – a posle zbirke The Clash ni onima koji autora ne poznaju – ljubav Dragana Boškovića za rock and roll. I spram te ljubavi, kao spram sunca bića, moguće je videti kako se presijava Ave Maria!. Ali čini se da Bošković sada ide i dalje, izlazi na granicu jezika, zvuka, tona, na rub na kome se rasparuju znani znakovi i zvukovi, povlače se muzičke reference( mada ih ima), povlači se muzička, i svaka poznata, kultura( mada je i te kako ima), pa kao u nekom mističkom otkrivanju, otpočinje jedna melodija koju više osećate kao vibriranje srca dok u njega nešto rajsko ulazi, nego što je čujete uhom, kao vlastito sricanje reči. I zato se pitam hoće li se Ave Maria! ikada zaista čuti u školjki pokraj srca onih koji budu slušali. Mada ima onih koji će Ave Maria! ubedljivo pevati. Ko u sebi otpeva prvi i poslednji ton totalnog registra Ave Maria!, taj glas ulaska u život, u večnost, u ljubav, to tepajuće grrrrrrr, to M M M, nazalno kao VOLIM TE, neuporedivo kao ljubi me, ili gde si pošao, ili Dođi, taj je ne rukama što pišu, već šapicama tražio oko sebe, našao i – m m m – ušuškao se uz nekoga. Taj se, u tom nadregistru kao na mestu vrhunskog potkrepljenja, nahranio supom detinjstva, zapojio jednom svemoći ukusa, svetim kapima: and my life ‒ kiša je, ne plači, mila, m m m, evo me, dolazim ‒ will be lost like tears in rain. Ali ne samo da je pio tako da utopiše se voljno u nj slavuji, već se – i tek sada tako prisno osećam Rastkovu pesmu o svetlom poljupcu – probudio u večnosti! Uzbuđeno, slobodno, odjednom otvoriv oči pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti, našav se u veličanstvenom sjaju zaboravljati sve to što život bi iza mene, tako širokih zenica u beskraju( zato Bošković nosi sočiva) videti Čas nenadmašnog ganuća! Pod nebom Dragana Boškovića, otvorenom iza jednog smederevca, večnost će svitati, a papirnati narcisi poleteće kao iz neke bare čudesno lepe ptice, što izgledaće kao ždralovi i imaće indigo i zeleno perje, poput paunova. Tada će, kroz pesničko biće, biti