A kraj, kraj neće doći, ne, ne, ne
(jer kraja nema, nema, nema!),
i u nedelju niko doći neće, neće doći, ne, ne, ne
(nedelje nema, nema, nema!):
i svako veče Dunav teče, teče Dunav, ne, ne, ne
kraja nema – samo tirkiz i brzina mora, da, da, da,
u kosi moje drage, mojih snova, da, da, da
(Ne ulazi u svoje snove, ne budi sam,
gledaj, vidi, vidi, evo cveta dlan našega Boga,
dva klikera je sve što mogu da ti dam
(sočivo moje, stakleno oko tvog dede),
i sva jutra života moga.)
ne, ni dana nema, noći, nije ih ni bilo,
(nema, nema, nema!)
i, da, upoznaćemo, rekoh, prvi put jedni druge
(Dragan, drago mi je, Ivan, Marija,
Urbo
i moru puštati SOD (dždždždždždž)
(Gospodnji glas je huk okeana),
ili Kreator, možda Upright Citizens, Codex of Deth,
(jer tako su, piše u Pismu, zvučale trube Jerihona:
bi-biiiip, brrrrrm, iiiiiiiiii!),
jer tako zvuči Te Deum, I’m the hunted,
himna dolaska, hardcore Salut
(Bogorodica je najbrža od svih svet ih, zuuuuuum m m m!),
i žene će biti žene, deca samo deca,
mrtvi će hodati, snebivajući se da govore, da kažu bilo šta:
poezija kraja dolazi, samo muk
(Sedmi pečat je otvoren,
tišina na nebu već traje oko pola časa),
i Lament nad Novim Beogradom dolazi,
slušajte lament, URBI ET ORBI,
Lament nad Berlinom!
25