moram se modernizovati, ali i yugo je smiješan sa
spojlerima. Zašto bih se ja tjunirao?
Ulazim u stan, ovdje fali neko živo biće, moram
nabaviti psa ili mačku, prije mačku, ona manje kenja, a
i Lorejn liči na dugonogu mačku, mada, ruku na srce i
ti, Sveti Đorđe, pokazah prstom na njega okačenog na
zidu, ti se sjećaš da je Lorejn znala dobro da kenja zbog
drugih žena.
Ne mogu da jedem, perem zube i padam na krevet. A
na radiju svira Bah ili neka slična sveta klasika. Prija, to
je ono bitno, ostavljam ga upaljenog, a sutra, sutra
zovem Harija, nadam se da je dobro, da je bolje, da se
Marta vratila, on drugo neće izdržati, pašće kao
pokošen mitraljezom, drugo sam ja, ja ću razbistriti
Lorejn. Vratiti je kao što se vraća odbjeglo dijete, tiho i
sretno, sa suzama koje se same suše. Lorejn je nakon
jedne svađe rekla da me ne bi pustila blizu sebe ni za
hiljadu godina, imam plan, spavaću hiljadu godina.
Nokija vrišti, da li mi o vučici? Ne, ovo je hostel-šef,
mora da mu je gazdarica prenijela moj dolazak i
činjenicu da nisam platio, sve se tako brzo odvilo da
sam zaboravio.
– Da, šefe?
– Nije šef, ovdje supruga.
– Izvolite?
– Ako si zainteresovan za druženje navrati, ja sam
sama dolje i baš bi mi prijalo…
96