da mu dajem veći čin, od večeras je major Svojeglavi.
No, pustimo vojsku, možda večeras konačno svršim.
Danka mi gurnu vruć jezik u uvo, ćapih je gladno za
grudnjak izbjegavajući grudi, pokidah to. Uzdahnu kao
da će ispustiti život, to me dodatno uzbudi, imao sam
moć nad ovom ženom, drhti predano u mojim rukama,
u mojim snažnim bokserskim rukama. Kidam joj gaćice
i major napada. Žestoko je, više liči na silovanje ili tek
običnu borbu. Ona reži, ja se borim, udaram, napadam
za sve njemačke divizije u Srbiji, za sve njemačke
industrijske gradove, uvozne radne snage, za
Banjaluku, moje selo, Lorejn, o ne Lorejn, ne!
Usporavam pokrete, Danka se grči u mojim rukama,
ona umire, usne joj drhte, guram je na krevet, pada
slobodnim padom. Zadovoljna žena je tu i da, ja sam to
uradio. Sad, sad idem da operem degradiranog
majora. Moja misija je završena, možete da se vratite u
pantalone dragi testisi, šaržeri su puni iza puceta
prastarih leviski.
Sletjeli smo niz stepenice, ona mnogo govori, ne čujem
ništa, zuji mi u ušima, vidim pasijans upaljen na
laptopu mog pulta. Pored njega smanjena ikonica
nadzora, gazdarica nas je posmatrala, kosa joj je bila u
neredu, zjenice proširene fokusirane, taj pasijans kao
moja želja za snom. Umoran sam, tako sam umoran
kao tbc bolesnik iz postelje.
– Do viđenja, gazdarice.
94