Hari živi u dupleksu sa garažom, baštom i svim drugim
obećanim stvarima koje možeš naći u reklamama za
osiguranje. Osim Harijevog psa, poskakivao je na mene
od kapije. Mješanac nekog jazavičara, no dugih
prednjih nogu, kratkih zadnjih, karikatura božja (nikako
Muhamedova). No to džukcu nije smetalo, debelim
šmirgl-papir jezikom liže ruke koje pokušavam da
zarijem u kratku dlaku i nakratko ga odgurnem.
Nasmijao me ovaj nezgrapni dostojanstvenik, no sad
moram unutra, Hariju.
Uđoh bez kucanja.
– Hari!
Muk u stanu.
Stan ogoljen skupim minimalizmom kao da govori da
neko tu nedostaje.
Popeh se uz stepenice. Modroplavo kupatilo je
otvoreno. U prepunoj kadi vode leži Hari iscrpljenog,
uplakanog lica.
– Otišla je, sad nemam razlog da živim.
– Ma daj, Hari, ne luduj, vratiće se ona, vjerovatno je
otišla na dan, dva da se primiri svojima.
– Šta se desilo?
– Ništa, Zoka, baš ništa. Došao sam kući, sve je bilo
prazno, ormar, stvari, nema nikakve poruke, telefon je
ugašen, nema je na internetu, ništa.
Izvukoh ga iz vode, mršav, kržljav, nag, izgleda kao
starački prorok iz Biblije, bacih mu ogrtač sa vješalice.
– To je Martin ogrtač - zajeca.
82