Lorejn umanjena, tiha, sa raznobojnim mašnama u
kosi. Vrlo dobro znam da sam Lorejn upoznao na
fakultetu, šta je ona radila na selu sladeći se zrelim
kruškama babe Ruže, vrućom pitom teta Milke, ne
znam. Nikad se nije igrala rata sa mnom sigurno. Nije
joj prijalo, kako suvislo od nje, no kako to da je danas
tako dobra u njemu? Bombardovan ležim na krevetu,
sinoć nije samo Šampion imao težak meč, samo što
sam ja svoj izgubio.
Vrijeme pobjeda dolazi, to znam, mora tako, piše u
knjigama, čuje se u pjesmama, dižem pesnicu visoko,
ovo nema veze sa partizanima.
Ura!
Probudi me nokija.
– Reci, Hari?
– Zorane, moramo da razgovaramo, Marta je…
–Da,Hari? Je li sve u redu s njom?
– Marta je otišla, Zorane, njene stvari, nema ih, dođi…
moramo da razgovaramo.
Hari plače, grca, stenje, ciči kao prva rajska nepravda.
– Smiri se, Hari, stižem.
Zavidim mu na suzama, imperatorski se predao sebi i
svojoj patnji.
Lauš, još jedno banjalučko brdo, poznato po
isfrustriranim navijačima pubertetlijama. Ponekad
nekog izbodu i švrljaju zidove zgrada, uglavnom to je
sve što rade. Utakmice ne gledam, tako da o njihovom
navijanju ništa ne znam.
81