ovim porukama, to znam sad, Sveti Đorđe, molim ti se
ja.
Ugasio sam telefon da ne pišem ponovo. Njenu poruku
znam napamet, kao vrhunsku poeziju srpskih
savremenika klesao sam riječi u stihove, stihove u
strofe, ponavljam ih kao mantru.
Šest je sati, mrtav sam. Dolazi Daca inspektor.
(Nisam pročitala tvoju priču, kao ni većinu pisama, nije
dostojno toga.) Premotavam ovu strofu, ona je
najbolnija, s njom se treba suočiti, nisam imao snage
za aperkat još od tri, gard je spušten satima. Upalih
telefon, nema novih poruka, Lorejn je opak borac, ona
nema milosti.
– Dobro jutro, Zorane sine, što si tako blijed?
– Jutro, Daco, dobro sam.
– Evo ti, evo ti sok. Otvori mi flašu i gurnu pod lice
bogatstvo mirisa paradajza.
Daca je uobičajeno kukala, da, ljudi su prljavi, da, ljudi
su svinje. Preznojila se na minusu, nevjerovatno.
Izvuče tabletu za šećer koju proguta sa gutljajem vode,
kuknjavu zamijeni šalama. Jedna uobičajena o ljudima
koji gledaju Kursadžije, druga o značenju imena hostel
to je hotel za s, zato što se ljudi tu s. Baš to, to što nije
izgovorila do kraja mi dade transfuziju radosti. Pokupio
sam stvari: rokovnik, nedovršenog Džojsa i sok od
paradajza. Vrijeme je da se krene put mog Olimpa, put
neosvojive Starčevice.
78