Sjeo sam, tačnije srušio sam se u stolicu, konačno,
draga moja...
Nisam pročitala tvoju priču kao ni većinu pisama, nije
dostojno toga.
Zorane, ne zanimaš me ni u kom pogledu, ne vidim
otkud ti pomisao na to, ali stvarno nema smisla da mi
se više javljaš.
Ja sam zaljubljena i sretna, ništa drugo više nije važno.
Molim te, Zorane, olakšaj sebi i meni, prestani mi
pisati.
Hvala unaprijed.
Svjetovi se ruše u mojim plućima, sitne alveole su iglui
za Eskime opkoljene bijesnim olujama…afričke hijene
gutaju glave malih crnaca, istih onih ogorčenih crnaca
sa njenih plantaža.
Kakvo silovanje, provale u ranohrišćanske manastire,
prevareni osvajači su to činili jednakim žarom kao što
osudiše Hrista u Jerusalimu.
Gorjele su moje nenapisane biblioteke. Uvijek gore
biblioteke. Skočih do automata, uzeh tonik, preznojih
se okupan vrućim strahom. Progutao sam tonik u
halapljivom gutljaju. Krv mi udari u obraze i samo na
tren zasuziše oči.
Da li ću plakati. To bi pomoglo.
Ipak ne, bacih se nazad za pult, vraćam se oružju,
vraćam se staroj nokiji:
Zašto nisam dostojan, šta sam to ja uradio?
76