– Ništa, ništa, izvolite, ovo je hostel… – stisnuh mu
propisno ruku.
– Primijetih da nemate otirač ispred, pa ako mogu da
razgovaram s nekim o tome, znaš bitno je to, sinko, sve
velike fabrike u projekat ubace tačne dimenzije otirača,
njihovu poziciju… Znaš, Zorane, nisam trgovački putnik
koji prodaje džidža-midže, ja sam ozbiljan proizvođač,
ali eto, naiđoh pa rekoh da upitam. Izvini ti, ja sam
velika pričalica.
– Ništa, gospodine Banja Luka, evo Vama broj šefa, pa
ga nazovite, možda bude zainteresovan – pružih mu
karticu hostela.
– Ja sam tebi to slikovito ispričao, nemoj misliti da sam
ne daj bože popio, kako misle ovi današnji policajci kad
me zaustave, ja poštujem zakon. Eno prije neki dan sin
onog „Penić trejda“ ubio djevojku, pa sebe, ništa ti
bogati ne poštuju pa ni život, a prije tri godine ubio je
drugu djevoku na kolodvoru, ništa mu ne učiniše, zašto
se to nije moglo spriječiti, već ludaci voze, hodaju…
izvini ti, ja sam pričalica….
– Božja volja, Luka.
– Nevolja, sinko, nevolja. Eto pa idem ja sad, izvini ti
što ja ovako…
Stari teksas džins izađe zajedno sa obješenim
proizvođačem otirača. Luka Banjaluka ima više
dostojanstva no što većina poslodavaca ima. Da imam
još jedan paralelan život pomogao bih mu u kompaniji,
zvali bi se „Luka & Kalezić kompanija“, Royal Otirači za
64