iznuren, sjedio sam gledajući oluju u naletu, vjetar lupa
na prozorsko okno, drvo preko puta zgrade se kidalo
od naleta struje. Naivna kiša preraste u pljusak koji liči
na plastove sijena rasute po livadi. Sav nemir i tuga su
izašli na balkon, nakon dugo vremena osjećao sam
blažen mir. Gledao sam lice Svetog Đorđa sa zida,
gledao sam i lice Springstina, oni se sad nisu mnogo
razlikovali.
Vratio sam se kiši, psi su lajali na mačke, htio sam
postati mačor koji laje na pse. To bi sve iznenadilo,
imao bih glas autora bestseler romana, Muhamedovu
pesnicu i miris Lorejn u posteljini. Izašao sam na
balkon i zalajao. Pijani komšija sa prvog sprata mahao
je rakijom sa balkona preko puta. – Sve smo mogli mi…
– smije se, on pjeva bolje od Danke. Grandiozno,
nisam jedini ludak u zgradi. Kroz otvoren balkon
ugledah na zidu sliku manastira i portret mlade žene.
Mahao je rukom da dođem, bradati starac burastog
stomaka u potkošulji i pantalonama na tregere. Nisam
imao dara za to, nasmijah se i odmahnu rukom. I on
zalaja, bijesni mačori sa Starčevice su imali težak dan,
kiša je to znala, zato je pljuštala još jače, divna pjesma.
*
– Ja sam Luka Banja Luka, pravim otirače – pruža
debelu staračku ruku prema meni.
– Ja sam Zoran S. Kalezić, ja sam otirač – rekoh drugi
dio tiho.
– Šta veliš?
63