Bilo je nešto tužno u njihovom odlasku, nekakav poraz je lebdio, poraz koji se ne može premostiti, to razočarenje je ostavljalo titrajuću bol na mojoj slijepoočnici. Rado bih nešto popio ili poljubio, nešto što gori. Večeras ne mogu da radim, zvao sam šefa. – Boško, Zoran je, večeras sam zauzet. – Kako sad to, ko će da radi, nemam zamjenu? – Probaj ti. Rekao sam isfoliranim baritonom. Tišina od sekunde. – Kad sam tražio slobodan dan poslednjih godinu dana koliko sam u Orijentiru? – Nisi tražio, ali …. – Mislim da se razumijemo – prekinuo sam ga, u meni je ključao bijes koji sam teško suzdržavao, ringla pod rukom se zagrijavala, on je to osjetio. – U redu, ali sutra …. – Zdravo – prekinuo sam razgovor. Dlanovi su mi se znojili, pisanje, fakultet, roditelji, boks, osveta, novac, vrijeme i Lorejn, O, Lorejn, prokleta bila tvoja elegancija, u prošlim životima si bila prva kontesa Italije, sva slast vinograda je na tvojim usnama kakogod te ko okrenuo i poljubio, slast! Idem na boks. Šampion se pojavi prvi, ako sam ja Roki, on je bio Drago, a SSSR zlo mora da padne. Smijem se dok Drago prilazi Udruženju Roma, tu se održavaju treninzi, termini se nisu plaćali. Oko njega su
44