Plata u džepu čeka, idem kupiti četrdesest dvije
sardine, četrdeset dvije ribe djevice za upola toliko
dana, one su samo moje, dobro čuvane ribe za
budućeg dobitnika nagrade, zaključio sam opalivši
savršen direkt u smogast vazduh grada, a pasulj ostaje
u priči.
Sanjao sam Lorejn, bili smo u bioskopu gledali nešto
od Vudija Alena, ona se smijala, ima tako muzikalan
smijeh, možda jedino fragmenti Betovena bi to mogli
približiti, sve ostalo naspram toga je ništavilo, jad.
Volio bih da mogu da plačem, to bi vjerovatno bilo
dovoljno, ali rijetko sam plakao još od djetinjstva, to su
već bile sapunske opere.
Još imam mali rez prišiven crnim koncem iznad obrve,
za koji dan ću ga izvaditi… a što ne danas? Povukao
sam konac, još ležeći u krevetu, krv poleti na trzaj
prsta tankim mlazom u oko.
– Lorejn, oči mi krvare zbog tebe!
Šutnuo sam dušek i otrčao u kupatilo spirajući ožiljak.
Moram staviti flaster, pukotina nije zarasla, oko sad
nosi krv u sebi, kao kliker izgleda u ogledalu, Lorejnin
kliker koji neće da plače ni po cijenu krvi. Niko s njim
neće da se igra.
Dobra strana jutrašnje sardine je ta što stomak nije
vrećast u ogledalu, ali su pantalone koje sam oblačio
za posao postale. Moraću kupiti nešto nove odjeće,
izgubio sam sigurno pet kilograma, ali na moju visinu
30