hercegovačko sunce tako prži da je ta baka, evo sad
tvrdim sasvim sigurno, iščezla u nešto novo.
Šta ti misliš?
(KRAJ)
Sjedim i ispijam koka-kolu ziro, šest je sati, kazaljka na
laptopu se osjeća jednako važnom kao i ja. Napisana
priča je dobra, penisa dobra, odlična!
– Dobro jutro – uđe Daca inspektor u hostel.
– Kako si prošao, Zorane sine?
– Odlično, pisao sam.
– Kako je ovdje prljavo, mislim stvarno, ljudi su stoka –
kuka Daca, nadgledajući ulaz u hol pripremivši kantu za
vodu i džoger.
– Smršao si, jesi dobro? Da nije šećer, crni Zorane?
– Ne, radim na tome, vidiš da sam postao bokser.
Pokazujem prstom na prljavu traku koja krije šavove
iznad oka.
– Vidim, vidim, to me i sikira. Evo ti sok od paradajza,
popij malo, poslije ovakvih noći sigurno pomaže.
– Hvala, Daco, šta bih ja bez tebe.
Poljubio sam je u obraz, uzeo staklenku gustog tečnog
paradajza, ispio pola boce, a zatim se uputio u poštu.
Da li da pišem Lorejn, ne znam šta… Znam, poslaću joj
priču, možda se oduševi i shvati da je luda što glumi
gastarbajterovu ženu i vrati se našim dugim vikendima
u krevetu, crno-bijelim filmovima i ničemu drugom do
28