U plavoj ladi nivi sam vjerno pratio nizbrdicu, na radiju
je pjevala Ceca, nešto: – … ne računaj ne mene...
pojma nemam, zvučalo je tako daleko odavde.
Preslatko, bezbrižno, bogato, bogato kao u lovi. Tekst i
muzika su, u stvari, užasno jeftini.
Pred seoskom trošnom kućom kao u nekoj narodnoj,
nije bilo nikoga, radio sam ugasio kundakom
Škorpiona, jer se tako i palio, Ceca utihnu i lada
takođe. Hodao sam prema drvenoj ogradi, skoro pa se
ne varam, ali selo se zvalo Kosturovci, tako se uvijek
zove kada se ovo radi. Iskašljao sam šlajm i slučajno ga
pljunuo po čizmi, slina se otezala i vraćala nazad, kao
degenerik brisao sam se tražeći nervozno vojni duvan
po džepovima. Ništa, ušao sam u kuću nesmotreno,
nisam kucao. Nikad ne kucam. Imam problema sa
strpljenjem još od prvog ispaljenog metka.
– Pomaže bog, sinko – čulo se sa drvene stolice.
Baka osušena kao mošti ili balzamovana mumija,
gledala me nebeskoplavim očima, jedino su one još
uvijek bile neispijene i bistre. Kuća je, iako uredna,
vlažna i memljiva, sa malo namještaja i puno
raznobojnih ponjava.
Vazduh treperi, sa šporeta „smederovca 711” širio se
miris pasulja. Ogroman crveni lonac sa bijelim
krugovima, zagorio sa strana, oko njega su skakali
baloni pasulja i pržili se po vreloj plati. Mučnina mi se
penjala do grla, nakon čega sam prozborio:
26