– Šta da se radi, moraš podržavati sport.
– Kako su stvari kod tebe? Gušteri osvajaju?
– Oni su tu , samo ti nisi dovoljno otvoren da to vidiš.
Brine me to sve, u Trećem oku piše da su se Maje
preračunale i da je smak za tri godine tako da imamo
vrlo malo vremena za…
– Dobro, Hari – prekinuh ga – kako ljubavni život?
– Sve je po starom, Marta je tu, galami često, ali je
dobra u svemu drugome tako da joj praštam.
– Šta ona misli o Majama?
– Pitala me je samo da to nisu neke studentkinje,
ostalo je bombona za nju, ona je uz mene, nije kao ti,
bokser ispranog mozga. Šta je sa pisanjem, Beneš?
– Ne znam, tu je, čeka dane borbe.
– Vidio sam konkurs za kratku priču u Glasu, nagrada
je šest hiljada maraka. Pokušaj.
– Stvarno? Da znaš da hoću, Hari, da znaš da hoću.
Uzeo sam Harijev Glas, pozdravio se i krenuo kući.
Dobro ću da se naspavam i da odradim petsto prednjih
direkata u prazno. Ponavljanje je mama znanja, zatim
na posao, a priča, priča će da dođe sama.
*
Klepao sam lijevom pesnicom u štok od vrata danima.
Stvar je ta da blagim otvaranjem kuka ka vani dobijem
snagu prednjeg udarca, gard sam već iskristalisao,
lakat mi previše bježi vani i time rasipa energiju,
ionako teško skupljenu. Zamjerio sam i prsima na
malom broju sklekova koji mogu da izvedem. Direkt
22