ramena, neko bi to smatrao manom, na jednu sam
brinetu prstom uperio kad sam ugledao ramena
odbjegle Lorejn.
Prćav nos je ovaj dan česta pojava u Gospodskoj ulici, u
ovom gradu jedva dovoljnom za čovjekovo
preživljavanje, kamoli gospodu. Eno još jedan nos
prćave Lorejn, njen stil oblačenja nisu imale sve, ali tu i
tamo fotografije Voug modela iz devedesetih bi se
pojavile.
Kafa se popila, novine su se pročitale, vlast je i dalje
vlast, kultura je još uvijek predaleko od mog imena,
nema me ni u Glasu.
Sad sam već pospan, prazan, obećao sam si nešto
veliko.
Na kafenoj linoleumskoj tabli ispisana reklama za boks
klub, prvi mjesec besplatan, Starčevica.
To je veliko, šampionski. Nije motor, ali je momački,
plemenito. Biću žestoki pisac romana. Zajebaću i
Hemingveja i Bukovskog i sve druge njima slične
imitacije.
Prije posla idem na boks, a sad na spavanjac da se
odmore ove zlatne ruke, smijao sam se šeretski sebi
podrigujući na kisele krastavce.
*
Imao sam plave iscjepane rukavice iplavu pocijepanu
arkadu, kako se to desilo, početnička nesreća. Opalio
sam šampiona u teškoj kategoriji, dovoljan je bio jedan
podrugljivi uzvik od strane kolega u klubu i krv bi slana
17