Ulazim na stanicu, ovdje nema nikoga osim zaposlenih na prodaji karata. Prilazim starijem šalter-radniku: – Banja Luka? – 4 Uhr. Šta da radim do četiri ujutro? Uzimam kartu, dajem 42 evra za novogodišnju povorku poraženima. Sruših se na klupu kao pogođen snajperom, strpljivo trpim hitac. To me nije uveselilo, zaista sam želio biti pogođen. Kupio sam Tomattenjuice, za 3,42 evra, ima ukus kisele pavlake, gnusno. Pljunuh na hamburški pod da me rebro zaboli kao da me šejtan sam zagrlio i oteo ženu iz mene. Vratio sam se u mini-trafiku i kupio bocu Long John viskija za 12,42 evra, Sveti Đorđe oprosti, ali treba mi nešto za spavanje u vozu. Nokija vrišti porukom: Dođi nam za praznike, voli te majka i otac te pozdravlja. Znači odlučeno je, idem na selo, sam. Presjedam u Banjaluci, zatim pravac Kalezići, u zemlju srpskih gorštaka. Smijem se naglas, kašljucam u bocu viskija, a odraz u ogledalu hamburškog wc-a pokazuje poraženog muškarca. Ne mogu da plačem, vrijeme mi je, sklekove ne mogu da radim, niti da oponašam tipične boks udarce. Odlučeno je jednoglasnom odlukom predsjednika date internacionalne situacije, nastaviću da pijem dok se ne upišam u odveć kremom umazane bokserice. Nazdravljam u to ime, a zasjedanje u toaletu nije bilo gotovo. Puštam vodu.
161