Gazda preuze ključeve gledajući me podozrivo, krupni
ćelavac, ne mnogo bistar, ali voli da daje upute o
ponašanju prema mušterijama. Neko se žalio da pijem
pivo, loš jebač sigurno ili onaj što je htio za manje love
da se nasladi. Klimnuo sam i otišao.
Dan je ostao oblačan, pravi dan za pisanje, udahnuo
sam, a zatim srčano zagrizao breskvu, bilo mi je stalo
do pisanja kao mačo ćaći do kćerkine nevinosti.
Nekako stidljivo, unaprijed poražen krio sam to od
sebe u očnjacima koji su grebali hrapavu košpu, jer iza
toga je stajala ona, visoka, tanka Lorejn.
Ručao sam na kiosku, komad pice sa previše lošeg sira.
Mrzio sam ga, mrzio sam i ženu što ju je spremila.
Osjećam da ni ona prema meni ne gaji ništa veću
ljubav. Sa loše nacrtanim obrvama i aknama pod
lošijom šminkom čačka udaljene zube dugačkim
ispucalim noktima. Gleda tupo u daljinu, zatim grubo
nanosi sjaj za usne, a zubi buntovni i sivi kvarili su već
pokvareno.
Pitao sam odakle je.
– Iz Čelinca sam, jesmo li zemljaci? – reče šeretski
kezeći se.
– Ja sam iz Crne Gore – lagao sam namjerno.
Ostavio sam papir u korpi i otišao bez pozdrava.
Tako je teško preći most do mog stana, taj most uvijek
turobno levitira, u stanu me niko ne čeka, ne baš niko,
tu su neoprano suđe i računi od prošlog mjeseca.
13