Море се пјени.
Хиљаду ситних капи
у мојој коси.
The sea is foaming.
A thousand tiny drops
in my hair.
Црвена ружа.
На уснама дјевојке
изгледа као цртеж дјетета
Red rose.
On the lips of a girl,
looks like a child’s drawing
Slava Stanojević
Опрах веранду
и ноге одмах осетише:
Јесење јутро.
I washed the porch
and my legs immediately felt:
Autumn morning.
Ishu
Сенка облака
над пољем кукуруза –
жути се тиква.
Shadow of the cloud
above the field of corn –
yellowish gourd
Milivoje M. Krstić
krvava koljena –
doktoru dječak nosi
mrtvog leptira
bloody knees –
boy takes a dead butterfly
to the doctor
Đurđa Vukelić Rožić
Срп Месеца.
Вране круже у потрази
за преноћиштем.
Sickle of the Moon.
The crows circle in search
for lodging.
Nebojša Simin
Месечев сјај –
река дели шуму
на две ноћи
Moonlight –
the river divides the forest
into two nights
Nikola Nilić
Јесење поподне.
По башти скакуће
– црвендаћ.
Autumn afternoon.
The red bird jumps
over the garden.
Stojan Simić Krpica
Поред реке –
пронађох тихо место
за посматрање.
By the river –
I found a quiet place
for observation.
Predrag Pešić Šera
Јесење јутро
На сенци облака
Сенка моје руке
Autumn morning
On the shadow of the cloud
The shadow of my hand
Vid Vukasović
Отава
У новембру прошле године, од
Предрага Пешића добих писмо
са преко тридесет хаику песа-
ма. Проберем из тог низа чети-
ри-пет које ми се учине ваљане,
али видим да једну од њих ипак
не разумем јер не знам шта зна-
чи реч отава. Тај Пешићев хаику
гласи:
јесење јутро –
у покошеној отави
никле печурке
Изгледало ми је да би хаи-
ку могао да буде „прави“. Има
традиционални тип мелодијске
линије, што није предност ап-
риори, али омогућава пуноћу
израза, у том смислу што је та
линија тако намештена да се
разговетно чује сваки тон, за-
тим разноврсност и сликови-
тост (јутро, отава, печурке), оп-
тимална структурна динамика
(свака реч је на свом природном
месту), задовољавајући облик
слоговне асиметрије (5, 8, 5),
задовољен значењски минимум
(уколико реч отава уопште има
смисла, о чему сам се тек касније
обавестио), једноставност изра-
за (нема непотребних компли-
кација које замарају, а не доносе
ништа ново), непретенциозност,
директност (нема паметовања),
елеменат изненађења у трећем
стиху („никле печерке“), као не
баш пуна, али солидна замена
за благи хумор који је једна од
главних карактеристика хаику
жанра, логична и добро одмере-
на јукстапозиција (јутро - никле
печурке), реално изабран киго
(„јесење јутро“)... Читав низ
квалитета и можда једна ситна
слабост која се састоји у томе да
песма садржи чак два придева,
с тим да то практично може да
се занемари с обзиром на то да
придев „јесење“ припада кигоу,
као и на то да су сами ти при-
деви, на срећу, функционално
различити: један је присвојни
(јесење), а други описни (поко-
шена). Укупна оцена је, дакле,
висока, али шта је отава?, питам
ја њега, а Пешић ми писмом, у
коме се нашло још 20 његових
хаику песама, одговара:
„Отава је јесења трава коју моји
Горњаморавци остављају да
расте после косидбе сена. Такве
ливаде обележавају „поткама“,
међама, да у њима више не могу
да пасу овце, говеда и друга сто-
ка. Ливаде са отавом се обично
налазе у близини река, потока,
извора, да би се могле наводња-
вати. У њима, током јесени, има
много печурака, шампињона
„рудача“ које су одличне када се
пеку или прже. Стављамо их и у
тегле, као зимницу. Највише их
тако и једемо, “мезимо“, погото-
во када нам је посна слава.“