Стварност и метафора (4)
Немушто преношење
Према уобичајеном схватању,
метафора је стилска фигура
којом се особине једног предме-
та преносе на други. На пример,
„челична воља“ уместо непоко-
лебљива воља, чиме је чврстина
челика пренета на људску вољу.
У томе нема ничег необичног и
на први поглед није јасно зашто,
по мишљењу неких аутора, мета-
фора није примерена хаику пое-
зији, поготово што метафоричко
казивање и писање произилази
из начина на који размишљамо.
Метафора није само књижев-
но средство. Сви ми врло до-
бро знамо да су Џорџ Лакоф и
Марк Тарнер у праву када кажу
да „наше мисли обилују мета-
форама без обзира на то о чему
размишљамо“. Метју М. Кариљо
примећује да и сама дефиниција
метафоре садржи метафоре и то
две. Прва се односи на „фигуру“
што, противно реалном стању
ствари, указује да језик има об-
лик, а друга на реч „преносе“
што, противно физичким зако-
нима, сугерише да облик може
да се премести са било ког пред-
мета на било који други предмет.
Неко би на основу ових примера
могао да закључи да метафора
нужно искривљује стварност и
да је то разлог неслоге између
метафоре и хаикуа, али није
тако.
Метафора је у духовну ствар-
ност заправо доспела из физич-
ке стварности. У природи, свако
тело или честица преноси нешто
своје на друга тела или честице.
Преносилац је неко од физичких
поља. На пример, хипотетички
гравитони гравитационог поља
преносе гравитациону силу са
јабуке на земљу и обрнуто. По-
следица тога је њихово узајамно
привлачење. Сличан је случај са
електромагнетним и слабим или
јаким нуклеарним пољем. Дру-
гим речима, у физичкој реал-
ности не постоји могућност по-
стојања појединачних бића или
ствари без неке врсте размене
са другима или другим. Како би
ми, иначе, знали да је со слана, да
сунце сија или да нас нека особа
посматра с друге стране улице?
Као што не постоји физичка
или духовна стварност без раз-
новрсне унутрашње размене,
тако не постоји ни хаику без ме-
тафоре. Питање је само шта се и
како преноси, и зашто на тај, а
не на неки други начин. Прено-
шење у хаику поезији се обично
одвија путем јукстапозиције, су-
перпонирања или дисјункције.
Под јукстапозицијом се под-
разумева слагање два предмета
једног до другог, са извесним
размаком који не би смео бити
ни мали ни превелик. Суперпо-
нирање је такође слагање пред-
мета, али једног преко другог.
Дисјункција је раздвајање, ло-
гичко раздвајање, искључивање
или супротстављање. Хаику нај-
чешће садржи две слике, или два
тона, или две позе, или два уку-
са, или два правца, или два одје-
ка, или две ситуације које стоје
једна уз другу, или једна преко
друге, или једна насупрот дру-
гој, тако да се међу њима одвија
некад јачи, а некад слабији про-
цес преношења значења. Неки
аутори овај процес називају
„резонирањем“ с обзиром на то
да, за разлику од класичне мета-
форе, ефекат „упознавања“ или
„препознавања“ међу суоченим
предметима траје све док мисли-
мо на конкретан хаику.
За разлику од „челичне воље“
и сличних метафора, процес
преношења у хаику поезији није
довршен и то га чини неодређе-
ним и недореченим. Обично се
каже да хаиђин оно најважније
не треба да каже, а ствар је у томе
да и не може да каже јер се то
најважније налази у безгласном
делу хаикуа, у облику класичне
паузе или некаквог семантичког
процепа који је одговоран за оно
што се назива дубином хаикуа,
тако да значење које се у песми
преноси са једног на други пред-
мет остаје неизговорено.
Пренос значења се, дакле, од-
вија немуштим путем, једна-
ко као у случају преноса путем
физичких поља у којима се не
преноси супстанција него сила.
Процес имплицитног прено-
шења значења назива се „дубока
метафора“ или „апсолутна мета-
фора“ или „унутрашња метафо-
ра“ с обзиром на то да пренесено
значење није испољено, односно
није пренето речима него путем
интуиције.
Дејвид Џ. Лану, аутор књиге
„Хаиђин“, која је преведена и на
српски језик, сматра да је смисао
„унутрашње метафоре“ у изне-
нађењу или откровењу до кога
доводи други међу сучељеним
предметима. Рецимо, у хаикуу
Димитра Анакиева, у коме је
први предмет снег, а други вода
настала од отопљеног снега:
први снег
пада на вруће кестене
и топи се
изненађење настаје услед топ-
љења снега. Тек што је пао, а већ
се топи?!
Све то не значи да хаику не сме
да садржи и класичну метафору.
Али ако поред класичне нема и
ову другу, „унутрашњу“, тешко
да се може назвати хаикуом.
Наставиће се
И фркну риђан
пропе се и зањишта
репом млатнувши
у калу остави траг
копита и балеге
Зорица Илић