E-book Zorana Gavrilović - Sudbine dvojice Jovana | Page 8

ćeš da se umotaš kad budemo prelazili granicu. Ti
samo dođi sutra u dogovoreno vreme, ja ću da pripremim kočije i idemo“ reče Jovan i poljubi Margitu
u čelo.
Margita je sa ushićenjem otišla kući, krišom sakrila u veš medaljon i nešto nakita, koji su joj bili uspomena na pokojnu majku. Te noći nije mogla da
zaspi od uzbuđenja, strah je bilo da je nešto ne
spreči da ode na pijacu i pobegne sa svojim voljenim
Jovanom od kuće. Znala je da on poseduje nešto što
ni kod jednog drugog čoveka u životu više neće naći.
Intuitivno je osećala da je on njen suđeni. Margita je
imala mlađu sestru Džesiku, kojoj se poveravala i
koju je mnogo volela.
„Čuvaj mi našu braću, lepo održavaj vrt i majčin
grob“ govorila je svojoj sestrici „a ja ću se javiti kad
se budem udala za Jovana. Ako otac pita gde sam
kaži da sam otišla kod tetke, a ja ću mu se javiti pošto se udam. Znam da mu se ne sviđa to što ostavljam Austro-Ugarsku i što ga ne pitam za dozvolu, ali
snaćiću se ja, iako znamo po malo Srpski a Jovan zna
malo Mađarski. Uostalom, Jovan je divan i nikoga ne
mogu tako voleti kao njega. Rekao mi je da ćemo
vas viđati kad za naredne sajmove i vašare budemo
dolazili u Peštu“.
„Laku noć“ reče Margita.
8