E-book Zorana Gavrilović - Sudbine dvojice Jovana | Page 35

reči i osramoti kuću, mada je znao da je, za razliku
od majke, voljeno dete. Jelena je još bila mala da bi
strahovao od takvog poteza. Srećom brzo se okončala izgradnja železnice i Francuzi su se spremali da
idu kući. Kao i svaka viđenija porodica koja je želela
da ostavi dobar utisak Kocići su se doterali i ceremonijalno otišli na slikanje. Tom prilikom su dozvolili
ćerkama da obuku najlepšu garedrobu, da se okite
nakitom, urede frizure i našminkaju.
Margita je žalila što sve to ne može da ispriča
tetki Juliji. „Kad porastu sinovi daćemo ih u škole da
nauče da pišu i govore strane jezike. Tako ćemo se
preko njih dopisivati sa mojom braćom, Džesikom i
Julijom ako su živi i zdravi“, govorila bi Margita.
„Sudbino moja, ovde već ima škola a i mi ćemo kad
nasledimo oca sagraditi najveću i najlepšu u gradu“,
odgovarao je Jovan.
Tako je i bilo. Neposredno posle odlaska francuskih radnika Mitar umre pa sinovi prodadoše roditeljsku kuću i počeše da grade školu. Majka Jovanova, Đurđa, tada već vremešna starica, prešla je da
živi kod Jovana. Naporno se radilo na ostvarenju
prestižnog cilja, izgradnje škole. Iako su ćerke već
stasale za udaju kao bogate naslednice, svakoga
jutra su prale radničku garderobu i iznosile je na
sušenje na krov, kako se tada po običaju radilo. Kad
je zalivena ploča slikale su se u narodnim nošnjama
35