BES I PLES
Kad sam bio mlađi često sam plesao,
sa mojom prvom ljubavi, Nelom igrao.
Moja zanesenost, radost i omađijanost,
uvek me nosila do nebesa, bile su slabost.
Istu vrlinu imam i sada, kao čovek od 58,
uvek me to zaslepi, ništa ne vidim i nemam.
Svaki put se prevarim, jer uvek pomislim,
divan čovek, žena, divna bića, kako ih volim.
Naivan sam i sada, velika su moja razočarenja,
jer sam čovek koji sledi svoja uverenja,
kojima su me otac i mati, učili još u mladosti,
da su poštovanje, ljubav, prijatelji, porodica, svi sveti.
Bog mi dao zlatne ruke, ideje i da volim raditi,
kada počnem nešto, ja ne mogu spavati i stati.
Izgorim u stvaranju, radu i borbi da budem bolji,
ne gledam ni levo ni desno, poslovan u svojoj volji.
Tako zaradih dosta, stanove, auta, kuću,
novca dovoljno za sve što mi treba i šta hoću.
Tad krenu nevolja moja, ja zaboravih na Boga miloga,
razboli mi se teško sin, sve što imam nije vredno toga.
Svi me počeše zavidno i sa mržnjom zagledati,
kao da im je krivo i kao da me ne mogu gledati.
Ja očajan, sa tugom i bolom, loše nikom ne misleći,
ostavih posao i novce, posvetih se deci i svojoj nesreći.
Zaplesah ples sa smrću, zajedno sa detetom svojim,
igra je bila surova, gruba, do iscrpljenja, razarajuća.
Pojavi se sa Božijom pomoći, srećom, vidar Rasim,
izleči za dva mesca sina Igora, Božijim melemima.
45