Al’ Bog odlući da posle šest godina uzme svoje dete,
jer ja sam samo otac, ove njegove sudbine uklete.
Šta se to desilo, zašto se taj životni ples okrenuo,
zašto je Bog na mene bes i tešku tragediju preneo?
Tako plesah sam u mraku, mraku svojih osećanja,
godine prođoše u patnji za sinom, moja tumaranja.
Osetiše taj bol svi moji prijatelji, porodica i voljeni,
svima pokazah moj bes, očaj, oholost, moje nemoći.
Samo jedan uz mene bi, osta i pomože mi,
ali i njega oterah ja, to je moja očajna sudbina.
Tek tada mi Bog ukaza, da moram drugačije plesati,
plesati kao nekad, ljubavni ples, da naučim praštati.
Hvala ti Bože što mi daješ snage da se promenim,
da volim ljude, da imam prijatelje i da ih zovem svojim.
Da volim svaki novi dan, sunce, oblak, trag,
da volim svoju decu, ženu, da mi je svako drag.
Naivan sam sad i dalje, pa su moja razočarenja,
neminovna, jer sam čovek koji sledi svoja uverenja,
kojima su me otac i mati, učili još u mladosti,
da su poštovanje, ljubav, prijatelji, porodica, svi sveti.
46