Na prvoj raskrsnici skrenuli smo desno. Zatim smo vozile pravo jednom dugom krivudavom ulicom. Ulice se nisu sekle pod pravim uglom i bile su prilično krivudave zato je bilo teško zapamtiti put; Ja sam pazila da ne izgubim Nenu iz vida. Na jednom raskršću je bila stara granata lipa čije su se grane spuštale skoro do zemlje. Oko nje su bile klupe sa naslonom kao u parku, a sav saobraćaj je tekao oko nje. Nena tu stade i sačeka me. Ja priđoh i stadoh pored nje.
“ Mladima dobro dođe ova lipa da se sakriju usred dana”, reče Nena pokazujući na klupe na kojima je sedelo nekoliko mladih parova grleći se. Grane su ih potpuno sakrivale od radoznalih pogleda.“ Idemo mi na ručak”, reče Nena. Ja pogledah koliko je sati.“ Ručak”, začudih se.“ U ovo doba!? Pa malopre smo jeli.”
Nena zavrte glavom.“ Pa i nije bilo baš malopre. Ima skoro tri sata. U međuvremenu smo se dovezli do grada. Uostalom, čula si za branč. Nisu Englezi tako ludi.”
“ Ma znam. Postoji branč i kod nas, ali to je samo za poslovne sastanke biznismena, da bi imali društvenoprihvatljiv izgovor za vanredno ispijanje viskija. A šta ćemo mi piti?”
“ Vino”, reče Nena bez premišljanja.“ Naravno, ako želiš.”“ Može”, složih se.“ A Deda i Nenad?”“ Doći će i oni kad završe posao kod beležnika.
Poslaćemo im poruku. Idemo!” Nena potera bicikl, obiđe lipu i skrete pored zgrade na kojoj je pisalo Kafana‘ Lipov lad’. Kad smo došli sa
84