Nikola nam otvori kapiju i mi uzesmo dva tricikla i isterasmo ih van ograde. Nikola donese terminal za plaćanje karticom.
Opet sam morala da ukucam PIN. Šta ako nemam dovoljno novca na računu, pomislih i nasmejah se u sebi. Ovaj način plaćanja bio mi je vrlo čudan. Ja nisam uložila ni centa na ovu karticu, a već sam platila avionsku kartu, kupaći kostim, tricikle … A hrana i smeštaj u Suvariji? Ko to plaća?“ Idemo!”, reče Nevena i nagazi pedale.“ Čekaj, ja ne poznajem grad. Šta ako zalutam?”, uspaničih se.“ Samo ti vozi za mnom”, reče Nena,“ A ako slučajno zalutaš, pozovi me na ajfon; broj imaš.
Setih se da sam sa svima, Dobrotom, Nenadom i Nevenom, razmenila brojeve mobilnog još u Suvariji i smirih se.
Nevena je polako vozila, poštujući sva saobraćajna pravila. Na raskršćima se pravilno prestrojavala i nije prelazila na žuto, strpljivo je čekala da se upali zeleno. Na jednoj raskrsnici, stadoh uporedo s njom.
“ Nemoj da voziš uporedo sa mnom”, reče Nena.“ Bolje da ja budem ispred tebe, da me imaš u vidnom polju.”
Iako na ulicama nije bilo motornih vozila, ipak se ponegde stvarala gužva jer se uvek nađe neko ko krši pravila. Srećom, vozila na pedale su relativno spora pa nije moglo doći do težih udesa. Meni se posebno dopalo kad sam videla da su i ljudi u invalidskim kolicima ravnopravni učesnici u saobraćaju.
83