“ Naravno”, reče Nena.“ Svakom je svoj zavičaj najlepši. Tebi tvoje Cerje, meni moj Bitinac...”“ A oboma Suvarija“, dopuni Deda. Na ulazu u grad ostavismo kočiju i konje u gradskoj štali. Štalski momak je bio lep mladić koji se srdačno pozdravio sa Nevenom i Nenadom.“ Gde mi je brat?”, upita ga Nevena.“ Tata je na poslu, ali je mama kod kuće, ako hoćete da svratite”, odgovori momak.
“ Nemamo sad vremena, samo Dobrota i Nenad da nešto završe pa se vraćamo; pozdravi ih. A Sami i ja idemo da obiđemo grad.” Momak je zbunjeno gledao u mene, kao i ja u njega.“ O, izvini, nisam vas predstavila. Ovo je Samer Vord, Amerikanka, novinarka Vašington Posta. Moj bratanac Nikola.”
Ja pružih ruku koja se začas izgubi u Nikolinoj ogromnoj šaci.“ Hoćete tricikle?”, upita Nikola. Iza niske drvene ograde stajali su tricikli kakve sam viđala da se voze po gradu za prevoz sirovina za reciklažu, sa korpom za prevoz tereta. Nevena se uputi tamo.“ Hajdemo”, pozva me ona.“ Kuda?”, upitah.“ Uzećemo tricikle da ne idemo peške. Lepše je nego automobilom, videćeš.”
Ja uopšte nisam sumnjala u to i rado pođoh. Odavno sam imala želju da se provozam tricklom, i zavidela ljudima koji sakupljaju sekundarne sirovine.
82