“ našli smo se na autobuskoj stanici, dva sata ranije, svi u staroj odeći, spremni za rad. Bilo je zanimljivo i neobično videti Hanu i Anđu Joksić, inače sićušne, u širokoj radnoj odeći njihovih očeva.
“ Hana, nemoj da se sapleteš na te pantalone”, zadirkivao je Stefan.“ Ne boj se, podvezala sam ih”, reče ona. Ona je pertlama od skijaških cokula privezala i cokule i pantalone za nogu. Ja sam imao čizme iz vojničkih rezervi ostale još iz vremena Jugoslavije. Imao sam najbolju obuću za tu priliku i bilo mi je žao Milje Vasić koja je, verovatno, imala najduže stopalo u gradu pa joj je bilo teško naći novu obuću. Zato je sada nosila poluraspadnute sportske patike marke Konvers( Converse). Sad sam morao da nas prebrojim da bih znao koliko autobuskih karata treba da kupim. Bilo nas je ukupno deset. Osim mene, Hane i Stefana, bilo je tu i sedmoro dece. Naravno da oni nisu voleli da ih smatramo decom, ali oni to jesu bili; niko od njih još nije bio punoletan, uglavnom su pohađali prvi ili drugi razred gimnazije, samo je Vuk išao u tehničku školu. Mene je grizla savest što hoću da iskoristim decu za težak rad. Doduše, oni su dobrovoljno pristali, ali ipak – deca su. ' Pa šta ', pobuni se moja savest, ' zar ti nisi radio kad si bio kao oni? Zar nisi vezivao snopove pšenice po najvećoj pripeci dok ti se sliva znoj sa čela, zar nisi ustajao u četiri ujutru da čupaš pasulj u njivi udaljenoj pet-šest kilometara, jer su ujutru, po rosi, stabljike mekše i lakše se čupaju? Neće ništa da im fali da se malo rekreiraju.'
68