va ne bih li dobio bolju cenu. Ako prodam vinograd, imaćemo novca bar za jednu, a možda i dve knjige da objavimo. U subotu dođite na autobusku stanicu u deset sati, hvatamo autobus za Palanku i idemo njime do Klenovca. Posle ćemo peške, nije daleko. Ponesite zaštitne rukavice i duboke cipele.”
“ A alatke?”, seti se Stefan.“ Šta nam treba od alata?”
“ Ja imam tamo neki alat, u kolibi”, setim se.“ Znam da imam kosu i sekirče, ali, ako neko ima vinogradske makaze...”“ Imam makaze za živu ogradu”, reče Stefan.“ Još bolje”, rekoh ja,“ Ponesi ih.”“ Ja imam budak”, reče Vuk stidljivo.“ Odlično, Vuče!”, uzviknuh.“ Upravo nam to i treba.”
Znao sam da kad sekirom ili Stefanovim makazama posečemo neko tanko drvo, treba mu izvaditi i koren, a to bez budaka ne može.
Ja opet primetih da je Deda otišao u širinu u svom pripovedanju.
“ Ispašće mi roman od intervjua”, rekoh,“ ali, nastavite, stavila sam jutros novu karticu u diktafon.”
“ Šta, opet sam preopširan?”, upita Deda izvinjavajući se.
“ Ne, ne, samo nastavite, zanimljivo je”, rekoh bojeći se da previše ne skrati ili potpuno prestane da priča. Neka samo priča, lako ću odbaciti nepotrebno.
„ Dakle, u subotu, umesto da se nađemo u biblioteci, gde smo se inače sastajali, u podne”, nastavi Deda,
67