“ Ne mogu, Neno, znaš da nije sve moja zemlja. Taj isti Steva je uneo u zadrugu celokupnu svoju imovinu uključujući i poljoprivredne mašine. Ogroman deo zemlje smo kupili zajedničkim sredstvima, a on hoće da ih najuri. Neka potpiše da nikog neće da najuri, pa možemo da razgovaramo.”
“ U redu”, složi se Nenad.“ Doći ću sutra u kabinet da to regulišemo.”
“ Da sredimo”, ispravi ga Deda.“ Ali dođi tačno u devet,” reče Deda.“ Posle imam druge obaveze.”“ Dedo, a intervju?”, trgoh se ja.“ Dođi i ti u devet. Ima vremena za sve. Ja nikud ne žurim. Sve ćemo stici. A sad hajde da jedemo, nisam večerao još od sinoć.”
“ Ali si zato doručkovao i dvaput užinao”, primeti Nevena.
“ Ali sad govorimo o večeri, zar ne?”, reče Deda pa uze bocu ' Drenovca ' i napuni sebi čašu.
Nevena zavrte glavom.“ Uvek se tako šali i – nikud ne žuri”, reče ona pravdajući ga.
' Verovatno zato i jeste još živ, što ne žuri na onaj svet ', pomislih, diveći mu se u sebi. Deda je, nijednom ne povisivši glas, uspeo da reši sukob sa sinom i da pritom svi budu zadovoljni. Usput ga je još i podučio pomirljivosti i strpljenju.
Sad je Sami gledala kako Deda jede. Jeo je bez žurbe kako je i živeo. Prvo je podigao čašu i nazdravio:
“ Pijem u zdravlje svih nas”, rekao je.“ Da Samer bude zadovoljna svojim boravkom kod nas i da svojim člancima zainteresuje svoje čitaoce za našu zemlju i
46