“ Nije cilj zadruge da stiče dobit nego da ljudi budu srećni”, reče Deda poučavajućim glasom.
“ Bićemo srećni dok ne bankrotiramo”, reče Nenad,“ a onda svi odosmo u... znaš gde.”
“ Nenade!”, podviknu Nevena.“ Ne budi bezobrazan. Otac samo hoće da ti kaže da svrha zadruge nije profit, nego sreća svih nas.”
“ Znam, mama. Ali, kako da budem sretan kad uđem u vinariju, a traka stoji jer se sretnicima ne radi. Da ih najurim, sam bih flaširao više nego njih petorica zajedno.”
“ I opet nije toliko strašno, Nenade, Steva ne radi, ali njegova deca, Jana i Vuk, rade, koliko znam”, reče Deda.
“ Njima svaka čast”, reče Nenad.“ Njihova smena uvek prebaci normu.”
“ Pa eto, i opet stižemo da flaširamo sve vino i da ga prodamo. Zato, sine, kad vidiš da ne rade, nego pijanče, nemoj da ih grdiš i nerviraš se, nego im daj po bocu vina i pošalji ih u park nek se opijaju. Kad dođe druga smena, nadoknadiće ono što oni nisu uradili.”
“ I tako će vremenom svi postati neradnici i pijanice”, jetko će Nenad.
Deda se suzdržano nasmeja.“ Neće, sine. Ne mogu ni oni večno, na njihovo mesto dolaze mladi. Biće sve u redu. Nego, mi se prepiremo, a zaboravili smo gošću. Izvini, Sami, moj sin je nestrpljiv da ja umrem pa da on odmah postane domaćin.”
“ Pa i mogao bi da mu prepišeš imanje, da se vodi na njegovo ime”, reče Nevena.
45