“ Ovo vi gajite cveće!?”, upitah začuđeno Dedu. On se nasmeja.“ Ja gajim samo luk i paprike, ali tamo, u vrtu iza kuće. Ovo je Nevenin cvetnjak.”“ A ko je Nevena?”“ Nevena je moja... negovateljica koja mi je dodeljena kad sam osamnaeste po drugi put imao moždani udar pa zaglavio u bolnicu.” Išli smo popločanom stazom prema kući.“ Imali ste moždani udar dva puta!?”, čudila sam se.
Kako je ovaj čovek uopšte još živ, pitala sam se u sebi.
“ Prvi put dve hiljade i prve”, potvrdi Deda.“ Ali, fala bogu, sad je dobro. Kao da sam ponovo rođen dvadesete, kad sam izašao iz bolnice. Posle prvog sam bio invalid, leva strana tela neosetljiva, leva ruka i noga nedovoljno funkcionalne. Sad sam kao mladić od sedamdeset godina.”
Mladić od sedamdeset godina, ponovih u sebi Dedinu gorku šalu. Pa zaista, iz njegove perspektive i u odnosu na njegovu sto jednu, sedamdesetogodišnjaci su bili mladići.
Popeli smo se uz stepenice-basamake-stube i krenuli ka stočiću za kojim smo sedeli pre šetnje.
Dedin ajfon je još uvek bio na istom mestu. Deda ga dotače i on zasvetle.“ Molim”, začu se prijatan ženski glas iz njega.“ Neno, dođi da upoznaš gošću”, reče Deda.“ Odmah dolazim”, začu se isti glas. Je li to ta Nevena, zapitah se. E jesu ovi Slavini komplikovani. Prvo daju deci dugačka imena pa ih posle skraćuju.
36