Anđela donese i stavi na stočić čaj i tanjirić sa kolačićima.“ Izvolite, služite se”, reče Anđa, i opet se udalji.“ Ljupka devojčica”, rekoh.“ Dobro zna engleski.”“ Uče u školi. A dosta je naučila gledajući američke filmove.” Deda Uča zabrinuto zavrte glavom.“ Opet nam kvarite decu.” Pogledah ga upitno ne shvatajući šta želi da kaže.“ Filmovi, muzika, igrice, sve je to deo američke propagande, da se američke, to jest, kapitalističke vrednosti nametnu mladima kao jedino prave. Tako je uvek bilo, nažalost. Zato se komunizam nigde i nije mogao održati.”
“ Dedo, jeste li vi komunista?”, izlete mi a da nisam htela.
Deda se nasmeši.“ Sad ćemo popiti čaj, zatim ću vas povesti u kratku šetnju pre večere i usput ćemo pričati. Tada me pitajte sve što vam padne na pamet.”
“ Ipak mi odgovorite, molim vas, da znam od čega ću početi”, bila sam uporna. Deda me opet pogleda smešeći se. Ne izgleda kao komunista, mislila sam, iako... Ima brčiće kao... Gorki. Dobro je da nije kao Staljin.“ Naravno da jesam”, reče Deda,“ ali – posle ću vam to objasniti. A sad, uzmite kolačiće, izvrsni su.”
Kolačići su zaista bili izvrsni. Bili su to zapravo biskviti sa mlevenim bademima ili nekim drugim orašastim plodovima, začinjeni aromom nekog voća koje meni nije bila poznato. Čaj je takođe bio izvrstan,
27